Tamjan je reč koja se širi Bliskim istokom i Azijom, baš kao i njegov opojni miris. Ali, većina nas nije svesna njegovih dubokih istorijskih i kulturnih implikacija. Smola sa drveta bosvelije duboko je utkana u istoriju nekoliko zemalja, posebno Arapskog poluostrva, a oko nje se plete bezbroj mitova i legendi.

Postoje mnoge legende o poreklu tamjana, a jedna od njih je posebno tragična ljubavna priča. Prema njoj, devojka se zaljubila u duha, što je bilo neprihvatljivo. Za kaznu se pretvorila u drvo. Ali nije zaboravila svoju prvu ljubav, pa su suze koje je prolilo drvo poprimile su oblik smole. Ovaj mit proizlazi iz Dhofara u Omanu i Somaliji.

Zato, po verovanju, ljudi stavljaju tamjan na užareni ugalj da ga pretvore u dim koji će se proširiti prostorijom i pročistiti je.

Miris tamjana – gest dobrodošlice

- Tamjan je uobičajen u većini domaćinstava u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. On simbolizuje čišćenje i isceljenje, on je gest dobrodošlice - kaže za „Galf njuz“ Šanela Rova Al Kamar, ekspert za mirise.

- Paljenje tamjana u domu je simbol gostoprimstva. Ako odete u kuću nekog Arapa, on će zapaliti tamjan i njime proći kroz kuću. Gosti će osetiti opojni miris i shvatiće da bi trebalo da se osećaju opušteno, kao da su u svom domu.

Miris tamjana nije vezan samo za tradiciju; mnogi ga povezuju sa svojim detinjstvom, bakama i dedovima.

- Ponekad zapalim tamjan pre nego što se članovi moje porodice vrate kući sa posla. To je deo svakodnevne rutine održavanja čistoće kuće. Miris tamjana daje posebnu atmosferu povezanosti. To je više duhovno nego fizičko čišćenje – objašnjava Šanela.

Milenijumima je smola sa drveta bila poželjna zbog svoje arome, pa se čak smatrala vrednijom od zlata. Postoji bogata kulturna istorija koja prati priču o tamjanu.

Zemlje Bliskog istoka, Azije i Afrike imaju svoje iskustvo sa tamjanom u različitim vremenskim periodima, pomešano sa legendarnim pričama i dahom misterije.

Suze istorije

Tamjan potiče od stare francuske reči „franc encens“, što znači čisti tamjan ili čista svetlost. Stabla tamjana iz roda Boswellia rastu u obalnim područjima Arapskog poluostrva i najpoznatiji su članovi porodice Burseraceae ili porodice baklji.

Kako navodi istoričarka Eliz Vernon Pearl u svojoj knjizi „Miris: prirodna istorija“, raštrkane šume ovih stabala rastu među kamenjem i peskom na južnom vrhu Arapskog poluostrva. Ova stabla izlučuju smole u obliku suza, koje su uglavnom bele i koje su priljubljene uz koru drveta. Smola se proizvodi u tkivu biljke i ima zaštitnu funkciju: štiti stablo od gljivica, odbija insekte i sprečava isušivanje drveta.

Najstariji spomen tamjana datira iz egipatskog Ebersovog papirusa, kompilacije medicinskih tekstova, iz 1500. godine pre Hrista, koji opisuje smolu kao sredstvo za saniranje infekcija grla i astmatičnih napada. U prvom veku nove ere, Plinije opisuje tamjan kao protivotrov za kukutu, odnosno otrov. Spominje se i u kineskom biljnom rukopisu „Mingyi Bielu“.

Herodot je opisao tamjan u svojim spisima kao „drveće koje su čuvale krilate zmije male veličine i raznih boja“.

Trgovina tamjanom

Tamjanom se trguje na Arapskom poluostrvu više od 5.000 godina. Stanovnici Arapskog poluostrva i Afrike shvatili su moć smole sa drveta i počeli da je koriste u medicini, životu i ritualima. Korišćen je i kao neka vrsta parfema, jer je takvih stvari u to vreme bilo malo.

Vremenom, trgovci sa Bliskog istoka počeli su da izvoze tamjan i smirnu. Interesantno je da su baš ova dva dara mudraci sa Istoka doneli u hladnu vitlejemsku pećinu i ostavili ih na slami pokraj tek rođenog Isusa Hrista. Tamjan je prisutan gotovo u svim religijama i oduvek je bio cenjen kao dar prirode koja ima čudesne moći i veliku duhovnu vrednost.

Sa pripitomljavanjem kamile, trgovina tamjanom počela je da cveta oko 1.500-1.200 pre nove ere. Tovari tamjana bili su spakovani na kamilama, koje su pešačile pustinjom, kako piše američki istoričar Adrian Kol u svojoj knjizi „The Thinking Past“. Do 1000. godine pre Hrista, tamjan je bio veoma cenjen u Egiptu, Rimu, Grčkoj i Kini.

Kako je potražnja za tamjanom stalno rasla, kraljevstva u južnoj Arabiji počela su da se povezuju sa Indijom, Mediteranom i Putem svile. Do drugog veka nove ere, južni deo Arapskog poluostrva je slao više od 3.000 tona tamjana svake godine u zemlje na Mediteranu. Međutim, arapski trgovci su bili oprezni. Svoje najbolje aromatične proizvode čuvali bi u gradovima koji su bili zaštićeni pustinjskim delovima kao što je Petra - današnji Jordan. Smatrali su da lopovi neće moći tako lako da pljačkaju.

Odlučni da zaštite ono što je njihovo, trgovci su legendarnim pričama čuvali tajnu tamjana. Raširilo se verovanje drveće čuvaju žestoke, crvene zmije koje bi napale svakog uljeza. Takođe se verovalo da drveće raste u područjima pogođenim bolestima. Druga legenda koja je okruživala drvo tamjana bila je da se feniks gnezdio u granama drveća i hranio se njegovim suzama. Ove priče o tamjanu dodatno su mu povećavale vrednost i doprinosile dahu misterije koji ga okružuje.

Plinije Stariji teoretisao je da tamjan dolazi iz određenog okruga u “planinama” i arapske zajednice ljudi zvanih Minejci, koji su tamjan odneli za trgovinu na tajnom „uskom putu“, koji nije bilo moguće otkriti. Verovalo se da su oni jedini Arapi koji su ikada videli stabla tamjana, pa čak ni ne sva. Samo oko 3.000 porodica i samo muških članova, imalo je posebno pravo da vidi stabla tamjana, i to je pravo koje se prenosi generacijama. I tako je strahopoštovanje oko „robe“, kako piše Plinije, poraslo. Tamjan je postao simbol uspeha i luksuza.

Bio je to naporan put, kako se verovalo, počevši od šuma tamjana, koje su zauzeli Minejci, a zatim posekli pre nego što su započeli dugo osmodnevno putovanje. Kako je tamjan prelazio različite političke i verske granice, tako je njegova vrednost počela da se menja. Za Minejce je bio dragocen, zbog svoje svetosti, a za Rimljane zbog ekonomske vrednosti. U Rimu je aroma tamjana bila neophodna da bi se koristila za odbijanje mirisa ubijenih životinja posle borbi u Koloseumu. Osim toga, korištena je i za versko bogosluženje.

Tamjan je dugo bio ključni proizvod za trgovinu Egipta, Mesopotamije i Mediterana. U stvari, postao je toliko važan za rimsku ekonomiju, da nije bio oporezovan, što je bila neobična privilegija.

Njegovo korišćenje bio je veoma rasprostranjeno u Rimu sve do 312. godine nove ere, ali je lagano jenjavalo kad su se Rimljani okrenuli hrišćanstvu. U Rimu je došlo do preporoda korišćenja tamjana u šestom veku, ali potražnja nije bila tako intenzivna kao ranije. Ipak, popularnost tamjana zadržana je na Arapskom poluostrvu, a najčešće je korišćen u obliku parfema, za rituale i lečenje.

Lekovita moć tamjana

Tamjan je i danas visoko cenjena roba. Miris tamjana je još uvek jak u Omanu, kao što je opisao istoričar Martin Vat. Kadionice ćete pronaći u restoranima, a tamjan je uobičajeni sastojak i u domaćinstvu. U Omanu je uobičajeno obići kadionicu kako bi ljudi udahnuli čarobni miris koji tamjan širi svuda oko sebe.

Jednako je vredno i ulje tamjana, za koje se veruje da ima nekoliko lekovitih svojstava, prema istraživanju objavljenom u Američkoj nacionalnoj medicinskoj biblioteci 2011. godine. Za ulje, ekstrahovano iz drveta, veruje se da smanjuje broj otkucaja srca i krvni pritisak, te da ublažava anksioznost. Istraživanje takođe sugeriše da tamjan ima sposobnost da ojača kožu i poboljša njen tonus, elastičnost i izgled. Recenzija iz 2017. objavljena u međunarodnom časopisu za tradicionalnu i komplementarnu medicinu pokazala je da ulje tamjana smanjuje crvenilo i iritaciju kože, istovremeno stvarajući ujednačeniji ton kože.

Naš BIRO

Foto: Pixabay.com/xbqs42, ZEBULON72

Lajkujte našu Facebook stranicu da budete u toku sa najnovijim informacijama na Bliskom istoku.

NAŠ BIRO je portal o Bliskom istoku namenjen ex-yu populaciji.

Preporučene priče

NAŠI U DOHI: Ovo je svet koji od peska pravi zlatne snove

OSTRVO NA NEBU DUBAIJA: Da li ste posetili beskonačni bazen?

Onlajn venčanje u UAE: Uslovi, dokumenta i procedura