Život u dijaspori potpuno je različit za one koji su “spakovali kofere” i krenuli u potragu za “boljim sutra”, i njihove kolege, prijatelje i članove familije koji su ostali u domovini. Za ove druge, asocijacija na pomen dijaspore je da su se “svi obogatili” i da su u mogućnosti da izdržavaju svoje nezaposlene rođake, jer, iz njihovog ugla, “tamo samo pružiš ruku i bereš pare sa grane”. Mnogi koji se nisu usudili da uzmu svoj život u svoje ruke ne kriju da očekuju finansijsku pomoć od “bogatih rođaka iz inostranstva”, ali ima i onih koji tako nešto samo priželjkuju, ne usuđujući se da to izgovore naglas.

Razlike u životnom standardu su, hteli mi to da priznamo ili ne, veliki kamen spoticanja između onih koji su “tamo” i onih koji su “ovde”.

Koliko je život u inostranstvu stvarno težak i da li je aksiom da se ljudi “preko noći” obogate?

Pravila, naravno, nema.

Nekome zaista “upadne kašika u med”. Neko je svestan težine koju promena sredine nosi, ali je uporan i istrajan u tome da uspe. Neko ne želi da prizna da mu je teško i da bi se najradije vratio kući. A neko “navuče masku” i glumi da je “njegov život Holivud”!

Priča koju prenosimo je iskustvo gastarbajtera iz Bosne koga manje boli skroman život u dijaspori od načina na koji ga gledaju familija i prijatelji sa kojima je odrastao. Njihova očekivanja uticala su da stvori lažnu sliku o životu svoje porodice u Nemačkoj. Pa ipak, ne skriva razočaranje što ga svi tretiraju kao da je bankomat, a ne čovek od krvi i mesa. Podsmesi i ogovaranja sa kojima se suočava svaki put kada dođe kući na odmor naterali su ga da prizna sve što mu leži na srcu.

Ovo je njegova ispovest.

***

- Starog BMW-a, kojeg sam kupio polovnog i držao ga u garaži od prošlog ljeta i posjete domovini, jer na posao, tamo u Njemačkoj, idem isključivo vozom, a na pijacu biciklom, dobro sam izglancao. Kupio sam nove ratkape i navlake za sjedišta, tako da sam ga napucao, pa izgleda kao nov. Žena i djeca su pokupovala hrpu majica, suknji, hlača, i još nekih drangulija na rasprodaji, pa su, po kćerkinom nagovoru, pobacali plastične kese od tih jeftinih radnji, a kupljene stvari sve fino prepakovali u neke ukrasne i poskidali cijene, tako da se ne vidi koliko smo sve platili. Uzeli smo svu godišnju ušteđevinu, žena se malo uvalila i u crveno na kartici,  pa smo prije dvije sedmice došli ovdje na očevinu, da se  kao odmorimo, a onda, da se vratimo praznih džepova.

Ovaj Sarajlija kaže da teško radi u jednoj tvornici, kao i njegova supruga, koja u dvije smjene rasprema kancelarije i riba tuđe kuhinje, kako bi školovali djecu i pomogali bar tri porodice iz uže familije u Sarajevu.                  

- Svakog meseca šaljemo pare u Bosnu, jer je više od polovine rodbine nazaposleno, a i ono malo što radi ili prima penziju, kao da ništa i ne primaju. Oni u nas gledaju kao u neke čarobnjake i ja tu sliku ne smem da im pokvarim. Nekad sam pokušao da kažem kako teško radim, ali ovi moji kao da su gluvi, nikada to ne čuju. Oni misle da meni tamo u tuđini pečene kokoši padaju s neba. Ne nabijam nikome na nos, ali pomalo sam umoran od svega, od toga da sam postao bankomat iz kog se izvlači lova - rekao je ovaj Sarajlija.

Naveo je i kako neki drugi njegovi sunarodnici, koji takođe rade u inostranstvu, prije odlaska na godišnji u Bosnu dižu manje kredite kako bi mogli biti ono što od njih ‘mahala’ očekuje da budu i kako bi mogli podmiriti nezasite apetite svoje uže i šire rodbine. Godišnje dijaspora u BiH šalje oko 1,75 milijardi evra, što je 30 odsto BDP-a te zemlje.

Dijaspora je nerijetko loše dočekana, o njoj se ispredaju priče i vicevi.

- Vole nas samo dok dajemo pare, a inače smo za njih seljaci, papci. Smiju nam se iza leđa. Nisam jednom čuo kako, kad ulazimo u neku kafanu, kažu: ‘Uuu, eto dijaspore, vidi im opreme!’, misleći na to kako se odijevamo. Nekad ustanu pa odu, a nekad ostanu i glasno komentiraju naš naglasak, kad ubacimo neku stranu riječ - žali se Adnan M., porijeklom iz Zvornika, a koji se, nakon posljednje loše epizode prilikom “odmora u domovini” odlučio vratiti i zadugo ne dolaziti.

Cijeli članak možete pročitati OVDJE

Kakva su vaša iskustva?

Da li se članovi familije i prijatelji obraduju kada dođete da odmor u domovinu ili osećate nelagodnost zbog rečenica koje od njih čujete?

Koliko vam je odmor u domovini zapravo umor, obaveza koju morate da odradite?

Koliko puta ste sebi obećali da ćete samo deo odmora provesti kod kuće, a ostatak na nekom lepom mestu gde ćete zaista zasluženo odmarati? 

Podelite iskustva sa nama; rado ćemo ih objaviti, a sačuvati vašu anonimnost.

A. Tanasković/balkans.aljazeera.net 

Lajkujte našu Facebook stranicu, da budete u toku sa najnovijim dešavanjima na Bliskom Istoku. 

NAŠ BIRO je portal o Bliskom Istoku, namenjen ex-Yu populaciji. 

Preporučene priče:

Život u Emiratima - "za" i "protiv": Zašto su nam priče toliko različite?

Naš Biro vam menja život: Uvek ima nade!

Iz prve ruke: Život stjuardese u Dubaiju